У понедељак, 30. маја у 19.00, у склопу пратећег програма Дана Вајферта, у Народном музеју Панчево, отварамо изложбу „Још један поглед на Уроша Предића“. Није непознато да су Ђорђе Вајферт и Урош Предић гајили присан, професионалан и пријатељски однос, који ће заувек остати забележен и у виду Вајфертовог портрета који је насликао Урош Предић.
Изложба се реализује у сарадњи са Народним музејом Панчево и траје од 30.5. до 12.6. Улаз слободан!
ЈОШ ЈЕДАН ПОГЛЕД НА УРОША ПРЕДИЋА
Личност и дело Уроша Предића сада су, чини нам се, веома познати, не само на основу изучавања и рецепције дела, писања и посматрања, заинтересованих погледа или обичног уживања у његовој уметности, већ и на основу његове анализе сопственог дела и живота. Дневник, аутобиографија (I део 1921, наставак 1946), уметникови записи и забелешке, скиценблокови и писма, представљају значајну документарну грађу и основ за синоптички поглед и комплекснију оцену уметниковог стваралаштва. Из овога ипак не може бити искључена фикција. Не у циљу простог заваравања себе и других, него првенствено у жељи за јаснијим самосагледавањем, артикулацијом и систематизацијом сопственог рада и живота, аутобиографски списи и записи су се организовали у причу, а посpедством читања, тумачења других, у потпуности произвели у причу и приче. Отуда нам остаје један или више наратива који израстају из погледа, студија, критика, есеја, коментара, сведочења савременика и потоњих истраживача – резултат преплитања текстова и слика о уметнику и његовој уметности.
Орловатско детињство и школовања у Црепаји и Панчеву, током шездесетих и седамдесетих година XIX века, остају до краја белег који ће Предић носити у себи као извор и одраз интимних потреба ван стега класичног образовања на Ликовној академији у Бечу (1876 – 1880), очекивања друштва или диктата сопствене рационалне природе. Они ће се повремено одражавати слободније, стидљивије или одлучније, тематски и формално, у тренуцима предаха од наруџбина, на његово стваралаштво.
Постављање на место асистента професора Кристијана Грипенкерла у Одељењу за антику 1883. представљало је рани успех у професионалној каријери. На овом положају остаје до 1885. године. У том својству Предић је осликао фриз у сенатској сали Горњег дома Аустријског парламента античким, историјским и митолошким композицијама. Примањем за редовног члана Српске краљевске академије 1920. озваничиће се његов положај националног корифеја.
Опус Уроша Предића обележиће бројност насликаних портрета (више од хиљаду, од тога само два аутопoртрета; на почетку Студија старца из 1878. у класи проф. Карла Вурцингера, и уље Набурена девојчица за које је добио Гундлову награду исте године; пред крај живота слика портрете једино по фотографијама), дела религиозне тематике – мноштва појединачних, углавном славских, икона и иконостаса (црква у Старом Бечеју, црква у Перлезу, капела Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у цркви манастира Гргетега, за цркву у Руми, за гробљанску капелу породице Димитријевић у Меленцима, за гробљанску капелу породице Радосављевић у Панчеву, за Преображенску цркву у Панчеву, за гробљанску капелу арх. Владимира Николића у Сремским Карловцима, за капелу Богдана Дунђерског у Старом Бечеју, за Његошеву капелу на Ловћену, за цркву у Орловату, за православну цркву у Цељу и цркву светог Саве у Либертвилу, САД), нешто мање жанр-сцена (пр. Деца под дудом, Девојка на студенцу), дидактично-морализаторских композиција (пр. Весела браћа жалосна им мајка) и историјских композиција (пр. Херцеговачки бегунци, Косовка девојка), док се пејзаж јављао као изузетак и интимна преокупација (први пејзажи настали још 1874, потом 1880. Кутина крај Орловата; касније Панорама Београда 1917. и хронолошки последњи пејзаж Рано јутро са мог балкона 1918). Посебно место у целини Предићевог стваралаштва заузимају алегоријске композиције Визија у облацима (прва верзија 1878, друга 1887) – oдјек политичке стварности и „сан о социјалној револуцији“, и дело Патријарх Лукијан моли се за српски народ, намењено српском павиљону на изложби у Риму 1911. Насликао је и, само један, акт – женски акт Жена са велом 1917. године.
Када је у питању део опуса настао у, и посвећен, Панчеву, или везан за Панчево, хронолошки на првом месту је збирка цртежа из нацртне геометрије (1874 – 1876) и још неколико засебних цртежа – скица (пр. Глава тигра, 1875), завештаних панчевачкој Гимназији „Урош Предић”, насталих за време уметниковог школовања у истој установи. Поред мноштва портрета по поруџбини од наручилаца из готово свих друштвених слојева (портрети чланова породица Јагодић, Топаловић, Јовановић, Кранчевић, Драгићевић, Милутиновић, Радосављевић, Хаџи-Павловић…), чије је сликање започео баш у Панчеву 1885, истиче се и збирка портрета у власништву Српске православне црквене општине. Његов најпознатији рад, имајући у виду и физичку импозантност, јесте рад на иконостасу Преображенске цркве, реализован у периоду 1907/8 – 1911. године. Хонораром добијеним за обављен посао испунио је давни сан и отпутовао на студиjско путовање кроз Италију. Пословично се помиње цртица у историји панчевачке карикатуре о Предићевој серији карикатуралних цртежа куглаша, посетилаца баште „Фортуна“ др Светислава Касапиновића, урађених у предаху осликавања иконостаса. У Народном музеју Панчево чува се тридесет дела овог аутора (већином портрета, уз неколико икона, скица, студија), из различитих периода уметниковог живота, па је у њима, осим различитих тема и техника, донекле могуће сагледати и истрајност и стабилност у његовом опусу, али и повремена одступања, одмеренија стилска превирања и слободније изражавање.
Често је истицана савесност, марљивост, занатска перфекција, вештина, јасноћа композиције и вредност Предићевог цртежа, његов интелектуализам, али и суздржаност и строго придржавање академским канонима (касноназаренска схватања одражена на религиозну уметност, класицистичко-бидермајерска концепција у сликању портрета), немогућност да се пређе праг инвенције у ликовном смислу (боја, несигурност у постизању тонских прелаза, одсуство ликовних експеримената и стилских тражења) и темпераментније реализује дело, мада му се не може прићи констатацијом да је увек био ван линија савремености. Могуће је увидети одлике модерног натурализма (пр. Сироче на мајчином гробу, 1888). Још један вид савремености је и коришћење веома популарне праксе европских уметника друге половине XIX века – употреба фотографије у процесу студија за композиције или као предлошка, и припремање слика зарад илустровања (у публикацијама) у техници олеографије.
Посебна тема су однос, везе и сусрети Уроша Предића са Панчевацима – ствараоцима, знаменитим радницима у култури, интелектуалцима или обичним поручиоцима. Међу њима се од познатијих личности истичу хроничар др Миховил Томандл (забележене разговоре публиковао у делу Моји сусрети са Урошем Предићем), сликар Стеван Милосављевић, мецена и добротворка Олга Смедеревац (уметник чест гост салона у њеној кући; такође, водили су развијену преписку) и индустријалац, гувернер Народне банке и мецена Ђорђе Вајферт. Требало би истаћи и ангажован однос према актуелним појавама – Предић је заузео јасан став у писму упућеном црквеном одбору и стао на страну Живорада Настасијевића, реагујући на отпор месног свештенства према Настасијевићевим зидним сликама у панчевачком Успенском храму (насталим 1931), иако је његова визија сликања икона била другачија.
