Вајфертова рута

У Панчеву, граду храбрих граничара, вредних занатлија, способних трговаца, песника, научника, уметника, боема, успешних и образованих жена, родио се, живео и умро човек који ће својом величином и људскошћу засенити многе у свом, али и будућем времену.

Својим животним мотом: Треба давати да би се опет стекло, овај срчани, упорни и страсни визионар, космополита и хуманиста оставиће неизбрисив траг у историји не само Панчева, већ и целе Србије.

Човек који је променио и прославио Србију био је Ђорђе Вајферт.

Као поносни суграђани, „Вајфертовом рутом” ћемо вас упознати са његовим ликом и делом. Пошавши од места одакле је све почело, његове родне куће која се налази у склопу Панчевачке пиваре, представљамо вам његов животни пут и непроцењиво наслеђе које нам је остављенo.

„Вајфертовом рутом” и целокупном манифестацијом „Дани Вајферта” покушаћемо да му се одужимо, и да посебно представимо његова дела, моралне, хуманитарне и људске обрасце.

Насељавање Немаца на просторе Баната започето је после Аустријско–турског рата (1716–1718). Преци нашег Ђорђа Вајферта настањују се прво у Вршцу 1820. године, да би родоначелник панчевачке гране Вајфертових – Георг, на обале Тамиша дошао 1825. године. По доласку у Панчево почињу да се баве производњом пива и 1847. године постају власници Панчевачке пиваре.

На самој обали Тамиша, у старом градском језгру, као најстарији син Игнаца Вајферта (Георговог сина) и Ане Зајц, родио се 15. јуна 1850. године Ђорђе Вајферт, човек који ће својим визионарством и предузетничким духом обележити крај XIX и почетак XX века. Као и приликом његовог рођења, кућа се налази у оквиру комплекса Старе панчевачке пиваре, данас у улици Николе Тесле број 2.
Његови родитељи пружиће му све услове да са овог места крене у свет где ће стицати нова сазнања. Касније ће научено применити на јачање породичне пиваре, али и целокупне индустрије и привредног живота Панчева и читаве Србије.

Иако је већи део живота провео у Београду, родном месту и многобројној фамилији увек се радо враћао и са задовољством доприносио свеопштем развоју града. У другој половини живота активно је улагао у инфраструктуру града истакавши се као несебичан задужбинар. Панчево ће оставити неизбрисив траг у његовом животу, а сами Панчевци управо њега ће прогласити за првог почасног грађанина.

На самој обали Тамиша, 1722. године подигнута је најстарија пивара у овом делу Европе, уједно и први индустријски објекат на овим просторима. Први власник био је Абрахам Кепиш. Бројни власници смењивали су се све до 1847. године када пивару преузима породица Вајферт. У наредних сто година наступа златни век пиваре, и то управо захваљујући породици Вајферт.

У том периоду Пивара није била позната само по производњи пива већ и по многобројним културним дешавањима и приредбама које су се у њој организовале. За све Београђане тог времена права атракција била је долазак паробродом у Панчево на пиво и переце код Вајферта. Готово сто година представљала је центар привредног и културног живота града.

По смрти Ђорђа Вајферта, Пивара је наставила да постоји, али је по окончању Другог светског рата национализована. Тада мења назив и постаје Народна пивара, и на овом месту радиће све до 1977. године, потом се комплетна производња пребацује на нову локацију.
Наступа период пропадања овог здања, а 2005. године један велики део горео је у великом пожару. Овај најзначајнији објекат панчевачке индустријске архитектуре, од 1994. године налази се у приватном закупу.
Статус културног добра од великог значаја добија 1991. године.
Данас се Пивара налази у фази реконструкције и надамо се да ће велики јубилеј 2022. године – 300 година од њене изградње, дочекати обновљена.

Хуманитарни рад истакнуте Панчевке Олге Смедеревац обележио је друштвени живот Панчева између два рата. Живела је у кући у строгом центру града, простору садашње Галерије савремене уметности, о чему сведочи и спомен-табла настала залагањем Женскe мировнe групе из Панчева. Управо на овом месту, око брачног пара Алексић – Смедеревац окупљали су се најобразованији људи тог времена, међу којима су били истакнути писци, сликари, композитори: Урош Предић, Милош Црњански, Јован Бандур, Петар Коњовић, Стеван Чалић, Јован Бијелић и многи други. У овој куће је, испред делегације Француског клуба у оквиру ког је била веома активна, Олга Смедеревац честитала Ђорђу Вајферту доделу Ордена Легије части.

Време које је провео на школовању у Панчеву врсном уметнику Урошу Предићу било је довољно да остави неизбрисив траг у културном животу града. Пријатељство између Вајферта и Предића је 1927. године довело до настанка једног од најзначајнијих и најбољих Вајфертових портрета, који је данас део збирке Народне банке Србије у Београду. Међутим, Предићев најпознатији рад, имајући у виду и физичку импозантност, остао је у Панчеву. Реч је о иконостасу Преображенске цркве, реализованом у периоду 1907/8 – 1911. године. Храм Преображења Господњег је проглашен за културно добро од изузетног значаја од стране Републичког завода за заштиту споменика културе.

Колекција Алексић – Смедеревац из Легата Олге и др Стевана Смедеревца, тестаментом је завештана Народном музеју Панчево и отворена као стална поставка 1975. године. Уз допуну, Поклон-збирку Феодоре Имреи Ричи (1990/91), представља баштински корпус, збирку докумената значајну за друштвени, културни и уметнички живот Панчева, као и за историју међуратне српске и југословенске уметности уопште.
У Народном музеју Панчево чува се тридесет дела Уроша Предића (већином портрета, уз неколико икона, скица, студија) из различитих периода уметниковог живота, па је у њима, осим различитих тема и техника, донекле могуће сагледати и истрајност и стабилност у његовом опусу, али и повремена одступања, одмеренија стилска превирања и слободније изражавање.

Река Тамиша, жила куцавица Панчева, у златно доба пиваре протицала је поред саме зграде. Тамиш је често умео да плави и рад пиваре тада би био угрожен јер су подруми бивали потопљени. Како би решио проблем, Игнац Вајферт 1891. године, на мало узвишенијем делу недалеко од саме пиваре, купује земљиште на којем ће подићи простор за складиштење пива. Убрзо настаје потреба за већим количинама леда, а како тамишки лед није задовољавао потребе, Ђорђе Вајферт 1916. године на истом месту подиже и фабрику леда. Цео комплекс понеће назив „Славина”, по Вајфертовој гостионици која је увелико постојала на том месту.

Одвод отпадних материја из новоподигнуте фабрике и воде из леденица, регулисан је изградњом канализације од „Славине” до Тамиша. Канализациони систем постоји и данас, али није у функцији. Простире се централним улицама града све до реке Тамиш.

У саставу „Славине” налазиле су се штале за коње и оставе за кола. И после национализације (1944), „Славина” није престајала са радом, а транспорт по граду обављао се искључиво коњским запрегама. Фабрика за прављење вештачког леда на овом месту радиће све до 1970. године. Данас се на поменутом месту налазе привредни објекти.

Брачни пар Марија и Ђорђе Вајферт 1923. године у Панчеву ће прославити велики јубилеј, такозвану златну свадбу, а поводом 50 година заједничког живота. Биће то велики догађај који ће изазвати пажњу готово свих медија.

Том приликом подигли су своју задужбину, католичку цркву посвећену Светој Ани. Сам Ђорђе Вајферт цркви је одабрао име према светитељки, по којој се звала и његова мајка.

У прозорске отворе на зидовима црквене фасаде уграђени су прелепи витражи. На њима су приказане фигуре светитеља и светитељки који су оставили дубок траг у историји хришћанске цркве.
На западном зиду олтарског простора унутар цркве, постављен је бронзани рељеф са портретима Ђорђевих родитеља, Игнаца (1826–1911) и Ане, рођене Зајц (1828–1875).

Још једно значајно дело красило је Цркву Свете Ане, али је оно током 80-тих година прошлог века украдено. Вајферт је од свог великог пријатеља Уроша Предића науричио да изради олтарску слику са представом Свете Ане и Богородице са малим Христом. Сазнавши за нестанак слике, православни свештеник Вељко Оњин из Панчева, урадио је и поклонио копију која се сада налази у задужбини.
Статус споменика културе Црква Свете Ане добила је 2000. године.
Данас се у њој организују службе и концерти духовне музике.

У породичној гробници која се налази у склопу Римокатоличког гробља лево од самог улаза, 15. јануара 1937. године сахрањен је Ђорђе Вајферт уз највеће државне почасти. Саму гробницу капелског типа Вајферт је подигао 1924. године. Аутор пројекта којег је Вајферт и ангажовао, био је познати Панчевац Хуго Вајс. Масивна портална грађевина са две гробнице лево и десно од улаза стопљена је у складну целину и самом гробљу дала нову димензију.
У левој гробници од улаза, поред оца и осталих чланова породице, сахрањен је и Ђорђе Вајферт. Посмртни остаци великог добротвора и хуманисте пренети су из Београда бродом „Свети Ђорђе”, а затим превезени до Цркве Свете Ане. Тамо су били изложени два дана, а потом похрањени у породичну гробницу. У посмртној поворци било је више од 2000 присутних грађана, а међу њима и најзначајније личности Панчева тог времена. Одржани су бројни говори којима су се Панчевци сећали Вајфертових доброчинстава, велике друштвене улоге и значаја његовог рада и дела.
Сама сахрана представљала је прави медијски догађај ондашњег југословенског новинарства.
Католичко гробље, чији је саставни део и улазни објекат са породичним гробницама Вајфертових, у поступку је утврђивања о проглашењу за непокретно културно добро.